Ekonom, ekonomija, ekonometrija…

ekonomija srbija

Ekonom, ekonomija, ekonometrija i ekonomičnost u zdravstvenom sistemu Srbije:San, zabluda, realnost i /ili neminovnost?


Pišući ove redove kao lekar-kliničar sa oskudnim, u svakom slučaju, nedovoljnim poznavanjem, manje-više, egzaktne nauke kao što je ekonomija, uzimam sebi za pravo da, ipak, iznesem eksplicitan stav da u  zdravstvenom sistemu Srbije gotovo da nema ni  E od ekonomije.

Ekonomski voluntarizam i evidentna hipokrizija koja se ogleda u nesrazmeri  između proklamovanih prava i ekonomske moći zemlje, dovode u (željenu) zabludu osiguranike, a zdravstvene radnike pretvara u dežurne krivce. Pri tome, meni kao naturščiku u svetu ekonomije,  potpuno su jasne i prihvatljive tri opšte poznate  činjenice:

1) u potpunosti finansiran sistem zdravstvene zaštite, besplatan za sve građane, nije realan u ekonomskom smislu,

2) ekonomske zakonitosti, pored socijalne komponete i nekih  drugih faktora, moraju biti u osnovi funkcionisanja zdravstvenog sistema. Socijalnu politiku utemeljuje i sprovodi dobro organizovana, ekonomski  stabilna i zdravorazumska država, a ne zdravstveni sistem, i

3) svuda u svetu zdravstveni sistem je veoma skup iz više razologa: visokoobrazovani  kadar koji radi u njemu, sofisticirana i, često neophodna, komplementarna  dijagnostika, novi i skupi terapijski protokoli, itd. Jednostavno, jeftini zdravstveni  sistem ne postoji.  Ono što neosporno postoji, kao dva  antipoda, su dobar i loš zdravstveni  sistem sa  mnogobrojnim varijantama između ova dva ekstrema.

Kako zdravstveni sistem, pa i zdravstveno osiguranje, funkcionišu i opstaju  decenijama u zemlji Srbiji? Da li tu postoji neka zakonomernost i predvidljivost ?

Prvo i osnovno, kvantitet, a još manje kvalitet rada zdravstvenog sistema, nisu u pozitivnoj korelaciji sa načinom i obimom finansiranja.  Na obim našeg rada, pre svega, utiču bolesnici i njihova spremnost (svest, spoznaja) da je neophodno (poželjno) otići do lekara, a finansijski priliv u zdravstvene ustanove  od finansijske moći države, odnosno njene procene/odluke  koja i kolika finanijska sredstva može/želi  odvojiti  za funkcionisanje zdravstvenog sistema. Pri  tome, uvek se ističe  značaj  održivosti  finansiranja kao jedine i isključive konstante u zdravstvenom osiguranja.

Da li je finasiranje u službi pukog preživljavanja, ili je, pre svega, u službi kvalitetnog, sveoobuhvatnog i razvojnog zdravstvenog sistema? Odgovor se sam nemeće.

ekonomija2Još veće i značajnije nepoznavanje suštine zdravstvenog sistema se ogleda u njegovom  pozicioniranju u  sferi  potrošnje, da se finansira iz budžeta, da njime upravljaju osiguranici i da Republički zavod za zdravstveno osiguranje  obezbeđuje sredstva (Zakon o zdravstvenom osiguranju, član 212, tačka 3). Pojednostavljeno sagledavanje suštine problema i funkcionisanja sistema, ogleda se i  u članu 222, tačka 2. gde stoji da članovi Upravnog odbora  Republičkog zavoda zastupaju interese osiguranika. Nigde nije  zapisano ko zastupa interese celokupnog zdravstvenog sistema  i zdravstvenih radnika koji svojim  radom obezbedjuju finansijska sredstva za rad Zavoda, pa i Upravnog odbora.

Šire gledano, dobar i efikasan zdravstveni sistem je preduslov /polazna osnova za dobro i efikasno funkcionisanje svih ostalih sistema u dobro organizovanom i naprednom društvu.

Uže gledano, zdravstveni sistem po suštini, organizaciji, realizaciji i efektima pripada uslužnoj delatnosti. Zdravstveni radnici pružaju visokosofisticirane usluge koje imaju svoje ime i prezime, kao i svoju cenu. U tu cenu, koja je često nerealno niska, ulazi i naše znanje, kontinuirana edukacija, složenost posla, vreme, odgovornost, fizički napor,…pa zašto ne, i stres. Prema tome, zdravstveni radnici svojim radom obezbeđuju finansijska sredstva, odnosno njima pripadaju finansijska sredstva na osnovu uloženog rada, baš kao što se, da pojednostavim problem, pekarima plaća hleb ili prevoznicima karta. Zakonom ove države, ova finansijska sredstva bivaju otuđena i zatim delimično vraćena odlukama organa koje čine osiguranici. Ovakav sistem, objektivno, dovodi zdravstvene radnike u inferioran/zavisan položaj. Ovakav sistem, bez ekonomske logike, između  ostalog, omogućuje da  država za 2011. godinu nameni, za  1 200 000 neosiguranih lica, po 520 dinara (!?). Planirano je da će godišnje uplate 3.5  miliona osiguranika omogućiti  priliv/potrošnju  oko 30 000 dinara po stanovniku. U EU je prosek oko 1 500 evra po stanovniku. Da li su oni rasipnici ili su loše organizovali svoj zdravstveni sistem?

Da li mi poštujemo i uvažavamo ekonomske kriterijume ili je zdravstveni sistem višedecenijski ekonomski/socijalni  ventil  ove države?
Da li država, u naše ime i bez naše saglasnosti, može da otpiše ogromne nenaplaćene dugove prema zdravstvenom sistemu Srbije (84 milijarde dinara)?

Da li je moguće pružiti isti  ili približni kvalitet zdravstvene zaštite kao u zemljama koje višestruko više odvajaju/plaćaju za zdravstvo?
Da li postoje alhemičari u XXI veku?

Ukoliko prihvatimo da ekonomija „ne stanuje“  u zdravstvenom sistemu Srbije, nameće se pitanje kako sa mnogo manje para, nego u evropskim  zemljama, postižemo sasvim dobre/prihvatljive rezultate u  prevenciji i lečenju naših osiguranika? Koji su to „sigurnosni ventili“ u zdravstvenom sistemu Srbije?

Navodim  samo tri moguća objašnjenja:

1)    značajan broj osiguranika odlaskom kod privatnog lekara, u privatne laboratorije ili   kupovinom lekova  dodatno finansira svoju zdravstvenu zaštitu,
2)    značajno manji broj zaposlenih lekara i, posebno, medicinskih sestara na 1000   stanovnika u našoj zemlji nego u zemljama EU, i
3)    niske plate koje dovode u pitanje čak i dostojanstvo zdravstvenih radnika.
Ne samo zbog uravnoteženog i objektivnog sagledavanja problema finansiranja zdravstvenog sistema, već i zbog iskrenog osećaja i spoznaja o mogućnosti razvoja i napretka i u ovakvim uslovima, sagledajmo i drugu stranu medalje. Pošto je zdravstveni sistem, kao i svi veliki sistemi, „dvosmerna ulica“ sa mnogo učesnika i  odgovornih lica za njeno funkcionisanje, ne isključujem, čak i naglašavam neke neiskorišćene mogućnosti  za  smanjenje troškova, ekonomičnije poslovanje i veći  finansijski priliv. Na primer:
-u primarnoj zdravstvenoj zaštiti treba povećati procenat preventivnih poseta, koje na duge staze donose medicinski i ekonomski boljitak (sa sadašnjih 4-5% na evropskih 10-15%),
-lekari primarne zdravstvene zaštite, uz stvaranje odgovarajućih preduslova, moraju redukovati upućivanje pacijanata specijalistima sekundarnog  ili tercijernog nivoa sa sadašnjih  16-30% na 10-15% ( holandskih 4% je futuristički domen, ali nisam siguran i poželjan cilj),
-ponavljanje analize na sekundarnom/tercijernom nivou zdravstvene zaštite, široka  dijagnostika bez  medicinskog/stručnog  pokrića, neracionalna upotreba lekova, itd, jesu „zlatne rezerve“ u zdravstvenom sistemu Srbije,
-postojanje i razvoj tri potpuno samostalna i paralelna zdravstvena sistema (državni, privatni i  vojni) u jednoj maloj i siromašnoj državi,
-zdravstveni menadžment koji nije uvek na visini postavljenih zadataka, pogotovo u sferi ekonomije poslovanja, organizaciji rada, motivaciji zaposlenih. Sa druge strane,činjenica je da im i postojeći zakoni ne idu na ruku: da li zakon štiti radnike ili neradnike?,
-neiskorišćene mogućnosti tzv.zdravstvenog turizma i banjsko-klimatskih lečilišta,
-visok procenat nemedinskih radnika ( 28%) u zdravstvenom sistemu,
-zaostajanje za savremenim trendovima u oblasti  aktivne imunizacije stanovništva,
-visoka učestalost intrahospitalnih infekcija što, između ostalog, odnosi i značajna finansijska sredstva, itd.

I na kraju, šta je lajtmotiv (ideja vodilja) ovog članka? Istina izbija na videlo u trenutku kada joj preti  opasnost da bude uništena. Prema tome, polazna osnova za rešavanje navedenih problema je suočavanje sa istinom i saopštavanje iste, ma koliko ona bila bolna u kontekstu aktulenih društvenih-ekonomskih-političkih zbivanja u našoj zemlji: nepovoljna ekonomska situacija, kupovanje socijalnog mira, “bolna“ tranzicija,  izbori koji su uvek pred vratima, itd.

Osiguranici moraju znati koliko odvajaju za zdravstvo i šta to donosi/omogućuje, a to je osnovni paket usluga. Sve iznad toga je stvar njihove odluke, finansijske mogućnosti pojedinaca i države.

Bolno, ali istinito zvuči aforizam Milana Beštića: „Za lek se ne kaže hvala, to se plaća“. Ističem neohodnost usvajanja zdravih stilova života (edukacija stanovništva!) i u suprotnom, ekonomske konsekvence u  sferi  dijagnostike i lečenja posledičnih stanja. Smatram, da se iz više razloga, mora ići ka redefinisanju  prava iz  zdravstvenog osiguranja, bez obzira što to nije oportuno i opšteprihvatljivo u ovako  turbulentnim  vremenima.

Političari, pak, moraju da prestanu da koketiraju sa nerealnim očekivanjima osiguranika/glasača, da ne stiču predizborne poene sa demagoškim parolama o besplatnom zdravstvu, da shvate da jerihonske trube postoje samo u biblijskim pričama i, što je najbitnije, da celokupan teret odgovornosti ne prebacuju na zdravstvene radnike.

Zdravstveni radnici, pak, uz dosledno i potpuno poštovanje doktrine, protokola, savremenih dostignuća i etike, moraju uvesti u organizaciju rada, dijagnostičke procedure i terapijske protokole i ekonomske parametre i zakonitosti. Ušteda na jednoj strani, sa medicinskim pokrićem, samo znači kvalitetnije i efikasnije lečenje na drugoj strani. Nestručnost, nekritičnost i rasipništvo, takođe, moraju povlačiti ekonomske konsekvence za zdravstvene radnike koji se tako ponašaju i rade.

Prema tome, ova situacija mora da nas natera da „igramo sa otvorenim kartama“. Ono što šteti, to i poučava (Quod nocet, docet). Za početak, za zdravstvene radnike, i   istina je dovoljna.

U Beogradu,
januar 2011.god.

Prof.dr Dragan Delić
Predsednik Zdravstvenog saveta Srbije

Leave Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *