Korupcija u zdravstvenom sistemu Srbije:Simptom ili bolest?
“Corruptio optimi pessima” (lat.izreka): Kad se dobar čovek pokvari, postaje najgori.
Živimo i radimo u vremenu koje nama, zdravstvenim radnicima, nije, u najmanju ruku, naklonjeno (eufemizam!). Živimo i radimo u vremenu u kome svako i svašta može da napiše i kaže o zdravstvenim radnicima, od poluistina do blasfemije, bez trunke zazora i lične odgovornosti. Živimo i radimo u vremenu u kome su pojedini lekari zaboravili na osnovne poruke Hipokratove zakletve, Kodeks profesionalne etike LKS i suštinu naše profesije. Živimo i radimo u vremenu u kome je sistem vrednosti, moralnih normi, etičkih principa i žrtvovanja za druge postalo anahronizam, raritet i neobičnost. Kako u ovim, i ovakvim vremenima, ostati čovek i lekar, dosledan i nekorumpiran? Kako istrpeti, a pritom ostati miran i dostojanstven, svu bujicu frontalnog, isključivog i uopštenog napada na sve zdravstvene radnike: „galopirajuća korupcija u zdravstvu“, „priznanje Vlade RS da je zdravstvo najkorumpiraniji sektor“, „eksplozija korupcije u zdravstvu“, “zdravstvena mafija“, „katastrofalni kriminal“, itd.
Jedan vanserijski lekar, intelektualna i moralna gromada srpskog zdravstva, inače direktor poznate klinike, posavetovao je lekare da u ordinaciji imaju uvek i mlađeg lekara i da rade sa poluotvorenim vratima ordinacije. Kada sam ga upitao „zašto?“, dobio sam odgovor koji me je uplašio: „danas svako može da uđe u ordinaciju sa novcem u koverti, ostavi je, a posle njega znaš ko dolazi“. Kuda mi to idemo? Da li je priča o 30 srebrnjaka, priča za sva vremena?
Uzimam sebi za pravo, bez tapije na apsolutnu istinu, objektivnost i nepogrešivost, da iznesem svoje lične stavove koji imaju svoje utemeljenje u 30-togodišnjem iskustvu i radu u zdravstvenom sistemu Srbije:
Apsolutno tvrdim, da je većina zdravstvenih radnika, u višedecenijskim nemogućim uslovima, savesno, odgovorno i stručno obavljala svoj posao. Njihova trpeljivost, pa i žrtvovanje, nisu posledica njihove naivnosti i neinformisanosti, već proizvod čvrstog ubeđenja i altruizma.
Bojim se da su, danas, zdravstveni radnici postali dežurni krivci i glineni golubovi za skretanje pažnje sa ozbiljnijih društveno-ekonomsko-političkih problema, evidentnih frustracija i izražavanja nezadovoljstava (običnih) ljudi. Zdravstveni sistem je postao sigurnosni ventil za preteći ekonomski i socijalni bunt. Pri tome, svakome je jasno da zdravstvene radnike nema ko da zaštiti, a individualna odbrana je Sizifov posao jer su zdravstveni radnici postali „loši momci“ (u novinama možete pročitati termine i etikete: „ubice“, „lopovi“, „trovači“, “saradnici narkomafije“, itd.).
Korupcija (potkupljivanje, podmićivanje, pokvarenost, krivotvorenje), naravno, postoji i u zdravstvenom sistemu Srbije, ali je teško definisati njen obim, dubinu i raširenost. Međutim, makar bila i simbolična (najverovatnije nije), ona razara i rastače suštinu/bit naše svete profesije. Ona jeste realan problem, ni manje ni više nego u drugim sistemima, ali zbog značaja zdravstvenog sistema, i ne samo zbog toga, ona je zastupljenija i naglašenija u svim sredstvima masovne komunikacije.
Korupcija nije bolest, ona je samo simptom (znak, obeležje) jednog neuređenog i bolesnog društva. Uporedio bih to sa povišenom temperaturom kod ozbiljnih infektivnih bolesti, ili bolom u trbuhu kod ozbiljnih hirurških oboljenja. Simptomi se, po pravilu, lako prepoznaju i uklanjaju, što uvek ne važi za osnovnu bolest. Želim da naglasim da korupcija ima uvek svoje ishodište/izvorište/uporište i ono se, po pravilu, nalazi u sferi urušene ekonomije i nepoštovanja ekonomskih zakonitosti i prava. Nije savremeno i uputno navoditi Karla Marksa, ali i danas prihvatam njegov stav: „način proizvodnje materijalnog života uslovljava društveni, politički i duhovni proces života uopšte. Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest“.
Ukoliko prihvatimo da je korupcija (mito) svakodnevnica u našem zdravstvenom sistemu, postavlja se pitanje kako nju iskoreniti ili minimalizovati ako se ona stvara i generiše u nekim drugim oblastima. Kako ozdraviti/izlečiti zdravstveni sistem bez korenitih i kvalitetnih promena u ekonomiji, pravu, politici i u nekim drugim vrednostnim sistemima? Kako sve to promeniti ako se mi, kao pojedinci, ne promenimo?
Palijativno lečenje koje otklanja prividno samo spoljašnje znake bolesti, a ne samu bolest i njen uzrok, čemu su lekari vični, je moguće i, nažalost, jedino realno i ostvarivo u ovom i ovakvom vremenu. Razmotrimo samo neke, manje-više, realne mogućnosti.
Iskreno verujem da je najbolja zaštita od korupcije u zdravstvu, pravilno i objektivno vrednovanje rada i rezultata rada svakog zaposlenog. Da li je jeres ako ustvrdim da vrhunski kardio ili neurohirurg treba da ima platu kao pilot JAT-a, ili da sestra u intezivnoj nezi ima bar platu službenice u Narodnoj banci Srbije? Da li je prihvatljivo da lekar primarne zdravstvene zaštite ima platu kao vozač u GSP-u, uz svo poštovanje i te profesije? Da li je prihvatljivo da lekar-specijalista, primarijus, sa višedecenijskim iskustvom ima manju platu od mašinbravara u npr. Kostolcu, Lazarevcu, itd., uz svo poštovanje i ove profesije. Da li bilo gde u svetu postoji sličan sistem vrednovanja rada zdravstvenih radnika?
Ukoliko se uspostavi pravi sistem vrednovanja i nagrađivanja, dopunski rad zdravstvenih radnika treba da bude samo muzejska postavka jednog nesrećnog vremena i pogrešnog rešenja. Uvođenjem dvosmenskog rada na sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite, tamo gde je to moguće i opravdano, smanjile bi se liste čekanja i eliminisala mogućnost korupcije. Pored toga, zaposlili bi najbolje mlade lekare koji se sada spremaju za odlazak u inostranstvo. Poslednjih godina, odgovorno tvrdim, gubimo izuzetno nadarene generacije mladih lekara, svestrano obrazovanih, poliglota, ambicioznih, informatički pismenih, i to je velika tragedija Srbije.
Iskreno verujem da lekare treba isključiti iz svih procesa odlučivanja vezanih za finansije. Naš je zadatak da donesemo i usvojimo doktrinarne stavove u dijagnostici i lečenju, predložimo savremenu organizaciju posla ili uvođenje novih tehnologija, ali u tenderskim i drugim komisijama treba da sede i rade neke druge profesije, nrp. pravnici, ekonomisti, inženjeri, arhitekte.
Direktori zdravstvenih ustanova, a pogotovo članovi Upravnih odbora, moraju da preuzmu veću odgovornost u donošenju razvojnih planova, organizaciji posla i kontroli izvršenja postavljenih zadataka, kao i da povedu računa o mogućim pojavama i akterima korupcije. Pojedinačna i kolektivna odgovornost, za sve nepravilnosti, mora da postane praksa i metod rada. Polazna osnova za ove i ovakve promene je ukidanje partijskog kadriranja pri izboru direktora i članova Upravnih odbora.
I na kraju, zakonsku odgovornost moraju da ponesu i oni koji nude mito, ma šta stajalo iza te ponude: zahvalnost, ubeđenje ili zabluda da je to neophodno i uobičajeno, pogrešne i zlonamerne informacije, pogrešno tumačenje čekanja za operaciju, provokacija, testiranje, itd. Jednostavno, davanje i uzimanje novca je neprihvatljivo i kažnjivo delo! U svemu tome, sa pravom očekujem da policija i pravni sistem imaju isti odnos prema svim akterima u ovom nečasnom poslu. Priče da je nekim lekarima-profesorima progledano kroz prste, a one kruže u lekarskim krugovima, ne doprinose stvaranju atmosfere pravde, jednakosti, neprihvatljivosti i neisplativosti uzimanja mita, odnosno učestvovanja u korupciji.
Sve ove mere zahtevaju i bolne promene u ekonomiji, politici, sistemu vrednosti, kulturi, zdravstvenom sistemu….Međutim, conditio sine qua non za suštinske promene je promena nas samih, što je objektivno najteži i futuristički cilj. Sa druge strane, maštam o danu kada će partije na vlasti, potpuno svesno i sa čvrstim ubeđenjem, doneti bolne i nepopularne, ali jedino ispravne, produktivne i dalekovide odluke, što će najverovatnije rezultirati gubitkom njihove vlasti na narednim izborima, ali stvoriti sve preduslove za ispunjenje svih kriterijuma za ulazak naše zemlje u zajednicu organizovanih, bogatih, socijalno uređenih i zdravorazumskih država Evrope. Utopija ili realna budućnost, procenite sami.
Prof.dr Dragan Delić
Predsednik Zdravstvenog saveta Srbije