Ekonom, ekonomija, ekonometrija i ekonomičnost u zdravstvenom sistemu Srbije:San, zabluda, realnost i /ili neminovnost?
Pišući ove redove kao lekar-kliničar sa oskudnim, u svakom slučaju, nedovoljnim poznavanjem, manje-više, egzaktne nauke kao što je ekonomija, uzimam sebi za pravo da, ipak, iznesem eksplicitan stav da u zdravstvenom sistemu Srbije gotovo da nema ni E od ekonomije.
Ekonomski voluntarizam i evidentna hipokrizija koja se ogleda u nesrazmeri između proklamovanih prava i ekonomske moći zemlje, dovode u (željenu) zabludu osiguranike, a zdravstvene radnike pretvara u dežurne krivce. Pri tome, meni kao naturščiku u svetu ekonomije, potpuno su jasne i prihvatljive tri opšte poznate činjenice:
1) u potpunosti finansiran sistem zdravstvene zaštite, besplatan za sve građane, nije realan u ekonomskom smislu,
2) ekonomske zakonitosti, pored socijalne komponete i nekih drugih faktora, moraju biti u osnovi funkcionisanja zdravstvenog sistema. Socijalnu politiku utemeljuje i sprovodi dobro organizovana, ekonomski stabilna i zdravorazumska država, a ne zdravstveni sistem, i
3) svuda u svetu zdravstveni sistem je veoma skup iz više razologa: visokoobrazovani kadar koji radi u njemu, sofisticirana i, često neophodna, komplementarna dijagnostika, novi i skupi terapijski protokoli, itd. Jednostavno, jeftini zdravstveni sistem ne postoji. Ono što neosporno postoji, kao dva antipoda, su dobar i loš zdravstveni sistem sa mnogobrojnim varijantama između ova dva ekstrema.
Kako zdravstveni sistem, pa i zdravstveno osiguranje, funkcionišu i opstaju decenijama u zemlji Srbiji? Da li tu postoji neka zakonomernost i predvidljivost ?
Prvo i osnovno, kvantitet, a još manje kvalitet rada zdravstvenog sistema, nisu u pozitivnoj korelaciji sa načinom i obimom finansiranja. Na obim našeg rada, pre svega, utiču bolesnici i njihova spremnost (svest, spoznaja) da je neophodno (poželjno) otići do lekara, a finansijski priliv u zdravstvene ustanove od finansijske moći države, odnosno njene procene/odluke koja i kolika finanijska sredstva može/želi odvojiti za funkcionisanje zdravstvenog sistema. Pri tome, uvek se ističe značaj održivosti finansiranja kao jedine i isključive konstante u zdravstvenom osiguranja.
Da li je finasiranje u službi pukog preživljavanja, ili je, pre svega, u službi kvalitetnog, sveoobuhvatnog i razvojnog zdravstvenog sistema? Odgovor se sam nemeće.
Još veće i značajnije nepoznavanje suštine zdravstvenog sistema se ogleda u njegovom pozicioniranju u sferi potrošnje, da se finansira iz budžeta, da njime upravljaju osiguranici i da Republički zavod za zdravstveno osiguranje obezbeđuje sredstva (Zakon o zdravstvenom osiguranju, član 212, tačka 3). Pojednostavljeno sagledavanje suštine problema i funkcionisanja sistema, ogleda se i u članu 222, tačka 2. gde stoji da članovi Upravnog odbora Republičkog zavoda zastupaju interese osiguranika. Nigde nije zapisano ko zastupa interese celokupnog zdravstvenog sistema i zdravstvenih radnika koji svojim radom obezbedjuju finansijska sredstva za rad Zavoda, pa i Upravnog odbora.
Šire gledano, dobar i efikasan zdravstveni sistem je preduslov /polazna osnova za dobro i efikasno funkcionisanje svih ostalih sistema u dobro organizovanom i naprednom društvu.
Uže gledano, zdravstveni sistem po suštini, organizaciji, realizaciji i efektima pripada uslužnoj delatnosti. Zdravstveni radnici pružaju visokosofisticirane usluge koje imaju svoje ime i prezime, kao i svoju cenu. U tu cenu, koja je često nerealno niska, ulazi i naše znanje, kontinuirana edukacija, složenost posla, vreme, odgovornost, fizički napor,…pa zašto ne, i stres. Prema tome, zdravstveni radnici svojim radom obezbeđuju finansijska sredstva, odnosno njima pripadaju finansijska sredstva na osnovu uloženog rada, baš kao što se, da pojednostavim problem, pekarima plaća hleb ili prevoznicima karta. Zakonom ove države, ova finansijska sredstva bivaju otuđena i zatim delimično vraćena odlukama organa koje čine osiguranici. Ovakav sistem, objektivno, dovodi zdravstvene radnike u inferioran/zavisan položaj. Ovakav sistem, bez ekonomske logike, između ostalog, omogućuje da država za 2011. godinu nameni, za 1 200 000 neosiguranih lica, po 520 dinara (!?). Planirano je da će godišnje uplate 3.5 miliona osiguranika omogućiti priliv/potrošnju oko 30 000 dinara po stanovniku. U EU je prosek oko 1 500 evra po stanovniku. Da li su oni rasipnici ili su loše organizovali svoj zdravstveni sistem?
Da li mi poštujemo i uvažavamo ekonomske kriterijume ili je zdravstveni sistem višedecenijski ekonomski/socijalni ventil ove države?
Da li država, u naše ime i bez naše saglasnosti, može da otpiše ogromne nenaplaćene dugove prema zdravstvenom sistemu Srbije (84 milijarde dinara)?
Da li je moguće pružiti isti ili približni kvalitet zdravstvene zaštite kao u zemljama koje višestruko više odvajaju/plaćaju za zdravstvo?
Da li postoje alhemičari u XXI veku?
Ukoliko prihvatimo da ekonomija „ne stanuje“ u zdravstvenom sistemu Srbije, nameće se pitanje kako sa mnogo manje para, nego u evropskim zemljama, postižemo sasvim dobre/prihvatljive rezultate u prevenciji i lečenju naših osiguranika? Koji su to „sigurnosni ventili“ u zdravstvenom sistemu Srbije?
Navodim samo tri moguća objašnjenja:
1) značajan broj osiguranika odlaskom kod privatnog lekara, u privatne laboratorije ili kupovinom lekova dodatno finansira svoju zdravstvenu zaštitu,
2) značajno manji broj zaposlenih lekara i, posebno, medicinskih sestara na 1000 stanovnika u našoj zemlji nego u zemljama EU, i
3) niske plate koje dovode u pitanje čak i dostojanstvo zdravstvenih radnika.
Ne samo zbog uravnoteženog i objektivnog sagledavanja problema finansiranja zdravstvenog sistema, već i zbog iskrenog osećaja i spoznaja o mogućnosti razvoja i napretka i u ovakvim uslovima, sagledajmo i drugu stranu medalje. Pošto je zdravstveni sistem, kao i svi veliki sistemi, „dvosmerna ulica“ sa mnogo učesnika i odgovornih lica za njeno funkcionisanje, ne isključujem, čak i naglašavam neke neiskorišćene mogućnosti za smanjenje troškova, ekonomičnije poslovanje i veći finansijski priliv. Na primer:
-u primarnoj zdravstvenoj zaštiti treba povećati procenat preventivnih poseta, koje na duge staze donose medicinski i ekonomski boljitak (sa sadašnjih 4-5% na evropskih 10-15%),
-lekari primarne zdravstvene zaštite, uz stvaranje odgovarajućih preduslova, moraju redukovati upućivanje pacijanata specijalistima sekundarnog ili tercijernog nivoa sa sadašnjih 16-30% na 10-15% ( holandskih 4% je futuristički domen, ali nisam siguran i poželjan cilj),
-ponavljanje analize na sekundarnom/tercijernom nivou zdravstvene zaštite, široka dijagnostika bez medicinskog/stručnog pokrića, neracionalna upotreba lekova, itd, jesu „zlatne rezerve“ u zdravstvenom sistemu Srbije,
-postojanje i razvoj tri potpuno samostalna i paralelna zdravstvena sistema (državni, privatni i vojni) u jednoj maloj i siromašnoj državi,
-zdravstveni menadžment koji nije uvek na visini postavljenih zadataka, pogotovo u sferi ekonomije poslovanja, organizaciji rada, motivaciji zaposlenih. Sa druge strane,činjenica je da im i postojeći zakoni ne idu na ruku: da li zakon štiti radnike ili neradnike?,
-neiskorišćene mogućnosti tzv.zdravstvenog turizma i banjsko-klimatskih lečilišta,
-visok procenat nemedinskih radnika ( 28%) u zdravstvenom sistemu,
-zaostajanje za savremenim trendovima u oblasti aktivne imunizacije stanovništva,
-visoka učestalost intrahospitalnih infekcija što, između ostalog, odnosi i značajna finansijska sredstva, itd.
I na kraju, šta je lajtmotiv (ideja vodilja) ovog članka? Istina izbija na videlo u trenutku kada joj preti opasnost da bude uništena. Prema tome, polazna osnova za rešavanje navedenih problema je suočavanje sa istinom i saopštavanje iste, ma koliko ona bila bolna u kontekstu aktulenih društvenih-ekonomskih-političkih zbivanja u našoj zemlji: nepovoljna ekonomska situacija, kupovanje socijalnog mira, “bolna“ tranzicija, izbori koji su uvek pred vratima, itd.
Osiguranici moraju znati koliko odvajaju za zdravstvo i šta to donosi/omogućuje, a to je osnovni paket usluga. Sve iznad toga je stvar njihove odluke, finansijske mogućnosti pojedinaca i države.
Bolno, ali istinito zvuči aforizam Milana Beštića: „Za lek se ne kaže hvala, to se plaća“. Ističem neohodnost usvajanja zdravih stilova života (edukacija stanovništva!) i u suprotnom, ekonomske konsekvence u sferi dijagnostike i lečenja posledičnih stanja. Smatram, da se iz više razloga, mora ići ka redefinisanju prava iz zdravstvenog osiguranja, bez obzira što to nije oportuno i opšteprihvatljivo u ovako turbulentnim vremenima.
Političari, pak, moraju da prestanu da koketiraju sa nerealnim očekivanjima osiguranika/glasača, da ne stiču predizborne poene sa demagoškim parolama o besplatnom zdravstvu, da shvate da jerihonske trube postoje samo u biblijskim pričama i, što je najbitnije, da celokupan teret odgovornosti ne prebacuju na zdravstvene radnike.
Zdravstveni radnici, pak, uz dosledno i potpuno poštovanje doktrine, protokola, savremenih dostignuća i etike, moraju uvesti u organizaciju rada, dijagnostičke procedure i terapijske protokole i ekonomske parametre i zakonitosti. Ušteda na jednoj strani, sa medicinskim pokrićem, samo znači kvalitetnije i efikasnije lečenje na drugoj strani. Nestručnost, nekritičnost i rasipništvo, takođe, moraju povlačiti ekonomske konsekvence za zdravstvene radnike koji se tako ponašaju i rade.
Prema tome, ova situacija mora da nas natera da „igramo sa otvorenim kartama“. Ono što šteti, to i poučava (Quod nocet, docet). Za početak, za zdravstvene radnike, i istina je dovoljna.
U Beogradu,
januar 2011.god.